Priče

Neobičan svet studiranja u Beogradu

JAO TO JE NAJLEPŠE DOB- ae bre odjebi druže..
:
Neobičan svet studiranja u Beogradu

Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena, bilo je to vreme mudrosti, bilo je to vreme ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverice, bilo je to doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće puno nade, bila je to zima puna očaja... - veli Dikens, povodom sasvim druge teme. A naša tema?

To je onaj period za koji ti matorci govore da je najlepši deo života. Dobro, misliš se, i neka je najlepši nekima, al' meni je nekako prohujao  - nit smrdi, nitt miriše. Učilo se tu ponešto, upoznao neke ljude, volimo popit/zagalamit, ali čini mi se da malo govorimo o tome koliko je studiranje u Beogradu zečija rupa besmisla. Čak toliko da posle nekog vremena i na najbizarnije stvari oguglaš, pa potiskuješ i zaboravljaš. A tad, kad potpuno zaboraviš - tad već tvoja deca kreću na faks, a ti im kažeš - Uživajte dok možete, to je najlepše doba u životu!

Dođeš ti na faks, slušaš predavanja nekih univerzitetskih profesora, kapiraš ti, to su ozbiljne glave. Ipak, nešto ne valja sa literaturom koju su ti dali... Kako, majku mu, udžbenik za informatiku iz otprilike 1823. godine i zašto mi odjednom sve na ovom predmetu drži asistent, gde je nestao onaj profesor? Zašto se domar ponaša kao da je njegova kafana? U srednjoj se sa tetkicama znalo - služe da oribaju pod, ukradu ti jaknu/kišobran koje si zaboravio i skuvaju ti Nes ako daš 50 dinara. Nebitno. Te matore prosvetne radnike slome gungula i repetativnost učionice. Kad u četvrtoj godini studiranja vidiš mladu i entuzijastičnu profesorku, nametne ti se misao - mora da kratko predaje, čim je još uvek nismo slomili.

Ima, naravno, lepih momenata kad učiš nešto za faks, al' jbg čudno je malo ako si, recimo, imao filozofiju jedan semestar. Slušao si tu predavanja par meseci, učio, naučio i položio. Fast forward pet godina -  znaš isto što si znao i pre tog semestra - ima tu neki Kant jebemliga, Hegela znaš da objasniš kao Jelena Đoković prirodnu energiju vuuuuš duh vušš, Sokrat se ubio, i da, možda se heftao sa Platonom u nekoj pećini. 

I šta si ti tu uradio uopšte? Koliko noći nisi spavao od stresa, koliko te je puta taj stres sludeo?

I zašto kolege sa faksa kao ljuti gusari samo tako nestaju jedan po jedan (moj koleega nestao bez traaaga). Bizarno, prosto osobu proguta mrak, pa otprilike šest meseci kasnije prokomentarišemo kako je više ne viđamo i... to je to. Imamo sreće ako je neka dobra riba, vidiš da je uradila sise i slika se na egzotičnim lokacijama sa dlakavom levom šakom nekog bogatog matorca. Makar znamo da je živa i zdrava, nek je sa srećom...

Nakupe se obaveze, izudaraju te sa svih strana toliko da se pogubiš kao mačka u kadi, tumaraš po glavi, sve dok te ne pozovu kolege u KST (ili, da prostiš, u Menzoteku). E tu vidiš studentska govna u punom sjaju. E vala jesmo govna, pomisliš minimalno stotinak puta te noći. Čudiš se dinamici muvanja likova, oni braća priđu u znojavim prilepljenim belim majicama ribi, izvale neki idiotluk, i sami sebi se čude kako je uspelo, a ova mučenica kojoj se bronzer slio do ključne kosti se isto čudi kako je uspela da smuva lika. Životinje. Svi su životinje, ovi će sigurno govoriti kako je studiranje najlepše doba. I smiješna im Miljana, sto posto.

Ponekad provedeš po nekoliko meseci u BG-u, pa se umoriš malo i kažeš sebi - treba mi odmor, odoh ja do rodnog grada. Roditelji svakom posetom sve više prete da postanu penzosi, sve dok jednom ne dođeš i vidiš da su zapakovali daljinski u celofan. Elem, istinski somelijeri ove samoobmane vrlo dobro znaju da neće videti O od odmora. Jer, ili se toliko jebeno dosađuješ da počneš iznova da otkrivaš police i fioke u sopstvenoj sobi (koja je postala skladište za svakakvo smeće koje tvoji roditelji, zagazivši u izlapelost rane penzije, neće još uvek da bace), ili obesno piješ tri dana, ne bi li ubio dosadu. Bonus događaj: uzmeš da setno prošetaš trotoarima i livadicama svog prljavog gradića, a svaki put popločan flešbekovima nostalgije te vodi do tvoje srednje škole. Ne poželiš da joj se vratiš, ne, nije u tome stvar - već samo poželiš da jebeno shvatiš u kom trenutku se ta zgrada pretvorila u svemirski brod? Nekad nisi mogao marker za belu tablu da nađeš, pa trk pozajmi kredu iz biblioteke, a sada? Prozori dihtuju, pisoar nije bušan, postoji fasada, projektori, đaci beže sa časova na električnim trotinetima i profesori drukaju kod roditelja preko Vajbera... 

Vratiš se ti za BG, bila je to čudna epizoda u rodnom gradu koja se ponavlja svakih par meseci. Nigde nisi skućen i to si prihvatio, nije ti ionako ništa jasno.

Postoji preko 9000 momenata za vreme studiranja kada se svi pojedinačno pridružimo kolektivno nesvesnom uskliku Mama ne ide gas hoću kući. Ne mogu sve nabrajati sad, treba do poente doći.

Poenta je, naravno, žalopojka o tome kako su studenti posađeni u najplodnije tlo za depresiju i ostale mentalne probleme u tom paketu zabave. Još nezahvalnici daju sebi za pravo da kukaju! To ti je suština, ne treba romantizovati taj retardirano nejasan period života, treba da naučimo kako da ga prebrodimo tako što ćemo prihvatiti da kurca ne znamo, a odjednom imamo milion izbora i obaveza pred nama. 

I još jedna stvar za razmatranje kad se govori nostalgično o tom bezbrižnom dobu. Činjenica da neko pije, puši, duva (koja već drogetina) možda baš i ne govori o najsjajnijem kvalitetu života i mentalnoj stabilnosti.

Pa, kakvo je onda to doba iz prvog pasusa?