Priče

Jedna palma ne čini Pomoravlje - šta je zajednično Palmi, Nušiću i Niski Zizu

Šta spaja Palmu, Šuntavilo, Nixu Zizu i čekanje puta 300 godina?
:
Jedna palma ne čini Pomoravlje - šta je zajednično Palmi, Nušiću i Niski Zizu

Jagodina. Sedište Pomoravskog okruga i istoimene opštine. Grad sa nešto više od 30 soma stanovnika, smešten na obalama Belice i akva-parka. Pored same varošice, broji još 52 sela. Prema legendi, ime je dobila po lokalnoj verziji Lare Kroft, krčmarici Jagodi, koja je danju radila vredno u krčmi podno Crvenog Brega (lokacija ispod današnjeg Ruskog groblja), jer je morao postojati stabilan izvor prihoda, plus penziono i zdravstveno, dok je noću frilensovala sa 40 razbojnika na Carigradskom drumu, slično kao Ali-baba.

Međutim, Jagoda je bila halapljiva. Kupila je i TV u boji i uradila fasadu na kući i nije joj bilo dosta pljačkanja, htela još da zasadi tuje i stavi lavove na kapiju, iako neki izvori tvrde da je bila samo adrenalinski zavisnik. Ipak, trajalo bi to verovatno i posle njenog penzionisanja i dobijanja sata za odlazak u penziju, da jedne večeri nije pokušala da pohara mladića, od čije lepote joj je zadrhtala ruka razbojnička. Saborci su je pustili da povede lepotana u svoje dvore, ali joj izdaju nikada nisu oprostili.

Jedne večeri je u plamenu izgorela Jagodina kafana, nad čijim se zgrištem, prema legendi, u mrklim noćima, čulo njeno jezivo kikotanje. Sve u svemu, za vreme Turaka, podno Crvenog brega nastaće naselje zvano Jagodina palanka, koja će potom promeniti ime u Jagodina, u slavu stanovništva koje je u velikoj meri odbacilo filozofiju palanke (slično kao kolektivni imunitet).

Naseobine na teritoriji Jagodine postoje još od praistorije i u velikom broju sela se nalaze arheološki lokaliteti, koji potvrđuju neprekidno ljudsko prisustvo u tom kraju, još od perioda starijeg kamenog doba. Elem, prvo spominjanje naseobine u tom kraju tiče se Župe Belica, kao jedna od osvojenih oblasti prilikom vojevanja Stefana Nemanje protiv Bugara, čije se sedište nalazilo u Jagodinskoj kotlini, a vlastelinsko utvđenje na Đurđevom brdu (kod akva-parka po današnjim orijentirima), dok je prvi sačuvani pisani dokument u kome se spominje ime Jagodina jeste razrešnica Kneginje Milice Dubrovčaninu Živulinu Stanišiću iz 1399. godine. Decenijama kasnije, Jagodina potpada pod Turke, a nekoliko vekova kasnije biva oslobođena i nalazi se u sastavu Miloševe Srbije. Za vreme oba svetska rata, grad je pretrpeo značajne gubitke, dok je na kraju Drugog rata postao Svetozarevo, po Svetozaru Markoviću, ali mu se početkom devedesetih godina vraća staro ime (četnici u planinu, petokraka u prašinu.mp3).

To je bila reč narodnog predanja i zvanične istorije, a sada se priča spušta na nivo pojedinca. Iako je nemoguće obraditi svaku ličnu priču, skoro sve vezane za primarnu i velika većina priča vezane za sekundarnu socijalizaciju su međusobno vrlo slične u svim društvima i na osnovu toga se mogu izvesti određeni zaključci o populaciji sa nekog prostora. Populaciju pomoravskog upravnog okruga, pored činjenice da se bave ili se neko od predaka bavio ratarstvom karakteriše pretežno šeretsko-stoički stav prema životu, iz koga proizilazi vrlo bogat smisao za humor. Odakle početi priču? Idemo opet hronološki.

Institucija koja u Srbalja predstavlja (i dan danas, samo malo više fensi) mesto susreta svih staleža i generacija jeste kafana, a Jagodina je bila čuvena po dvema kafanama, ,,Šarenoj kafani'' i ,,Solunu''. Šarena kafana je podignuta 1820. godine i nalazila se pokraj Carigradskog druma, na mestu današnje robne kuće. Otvorena je 1820. godine, a uoči prvog svetskog rata prerasta u hotel. Predstavljala je mesto okupljanja boema i trgovaca, a koliki je njen značaj za kulturu i istoriju umetnosti, govore činjenice da je u njoj Đura Jakšić, za vreme svog boravka u Jagodini, napisao pripovetku ,,Komadić švajcarskog sira'', a Branislav Nušić skupljao građu i na kraju smestio radnju svog komada ,,Put oko sveta'', čiji se glavni lik Jovanča Micić, svetski putnik iz Jagodine, baš u ,,Šarenoj kafani'' sastaje sa prijateljima i prepričava im dogodovštine.

U međuratnom periodu je imala tu čast da ugosti najznačajnije umetnike tog perioda, od kojih ćemo navesti Čiča Iliju Stanojevića i Dragu Spasić, prvu srpsku opersku pevačicu. Kafana je postojala do 1959. godine, kad je porušena i na njenom mestu je nikla robna kuća.

Dvadeset godina kasnije, nedaleko odatle je nikao ,,Hotel Jagodina'', u okviru koga je osnovan bife ,,Šarena kafana'', koji je imao za cilj da nastavi tradiciju nekadašnje kafane, ali taj poduhvat nije preterano urotio plodom.  Dok je ,,Šarena kafana'' bila na glasu kao gospodska i boemska (zato što se nalazila u samom centru zbivanja, pokraj glavne ulice i u blizini pozorišta i gimnazije), kafana ,,Solun'' je imala status kafane za širi dijapazon narodnih masa. Nalazila se pokraj nekadašnje pijace i najčešći gosti u njoj su bili seljaci (mada je Đura Jakšić i u ovoj kafani bio rado viđen gost), koji su tu navraćali posle pijačnog dana. ,,Solun'' je zatvoren 1996. godine, a zgrada u kojoj je bio smešten i dalje postoji, mada je prvobitni izgled izmenjen.

Napredak tehnike je doveo, pre svega do toga da usmeno i pisano predanje ne budu jedini medijumi za čuvanje podataka od zaborava, a potom i da glumci, režiseri i ostali delom promene svoje stanište. Taj fenomen je poznat kao sedma umetnost, a Jagodina ne manjka sa veličinama koje su obeležile domaću kinematografiju. Ipak, kao najznačajniji od njih se izdvaja Dragoslav Lazić, režiser velikog broja popularnih serija od kojih su poseban trag ostavili Građani sela Luga, Ljubav na seoski način, Parničari, Seljaci i Muzikanti. Svim tim serijama je zajednički imenilac upravo to da na humoristički način obrađuju život običnih ljudi, koji se na duhoviti način nose sa raznim životnim dešavanjima.

Dalji napredak tehnike omogućio je da kamera bude dostupnija širim narodnim masama i da se sadržaj distribuira u znatno većoj meri nego što je to bilo ranije moguće, dok u novije vreme internet i video striming platforme omogućavaju da nehotice stvorena umetnička dela te vrste ostanu zapamćena doveka. Dva najsvetlija primera pomoravskog stoičko-šeretskog mentaliteta sa kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka jesu video zapisi sa televizije „Palma plus“ (da, pogodili ste ko je glavni medijski magant u Pomoravskom okrugu) i televizije Jagodina.

Prvi i duži snimak o kome ćemo govoriti, snimljen je u selu Majur, tokom bombardovanja, 1999. godine. Nakon što su u Novom Sadu porušeni svi mostovi, u Beogradu su organizovani koncerti na mostovima i civili su faktički predstavljali živi štit, a vlast je obećavala ekspresnu obnovu kad NATO bude pobeđen.

Uglavnom, Majur je smešten na reci Lugomir, koja je najbogatija vodom u proleće, kad se snegovi tope i kad padne po koja kiša, dok tokom sušnih leta on ume i da presuši. Nakon jedne kiše, u proleće 1999. godine, nabujali Lugomir odnosi stari drveni mostić, pa je bilo potrebno podići novi i nekome se u Majuru tad upalila sijalica. Lugomir nosi pa nosi mostove (zašto se Halide nisi rodio u Jagodini da pevaš o Lugomiru, Belici i Moravi, a ne o blatnjavoj Miljacki), pa hajde da otvaranje novog mosta, koji je neosporno vitalan za život i rad meštana bude u skladu sa tadašnjom modom.

Tako je i bilo. Most je čak otvorio tadašnji predsednik (nismo doznali da li se radi o nekom od žitelja, ali imajući u vidu tadašnje okolnosti, najverovatnije da jeste), a za radove je bio zadužen čuveni Šuntavilo.

Do tada poznat pod nadimkom Crni, izvesni Živadin Jeftić pred kamerama izjavljuje da će novi most biti sazidan za 3 sata, ako NATO poruši sadašnji, jer smo tako u mogućnosti i Bilu Klintonu poručuje da je on „broj jedan po šuntavilu“, nakon čega njegov nadimak ostaje Šuntavilo do kraja života. Novi most je svečano tog dana otvoren, dana koji se pamti kao jedan od veselijih u istoriji sela Majur i naselja Kolonija.

Iako su meštani tog dana pokazali vrhunski smisao za humor, ipak u svakom žitu ima kukolja, a kukolj u majurskom žitu jeste potonji jutjuber i bodibilder Nikola Jovanović, poznatiji kao Niksa Zizu. Nemamo informaciju da li je i on tog dana dočekao delegaciju, verovatno da jeste, ali taj događaj u njegovom životu očigledno nije ostavio dovoljno dubok trag.

Drugi, i dosta kraći snimak jeste prilog televizije ,,Jagodina“ o asfaltiranju ulice Labuda Đukića. Ulica Labuda Đukića se nalazi pokraj leve obale reke Belice, na samo 300 metara od centra grada i glavne ulice, ali opet je ostala odsečena zbog činjenica da se centar grada nalazi sa druge strane reke i da je dati deo grada namenjen isključivo stanovanju u kućama. Ipak, točak napretka se kreće nezadrživo i početkom 21. veka i stanovnici ulice Labuda Đukića dobijaju tu privilegiju da ne idu blatnjavih nogu u grad.

Kao i svaka lokalna televizija, RTJ nije propustila priliku da o tome napravi reportažu. Ono što ovaj video zapis čini antologijskim jeste odgovor meštanina na pitanje reportera koliko dugo su čekali na asfalt. On iznosi cifru od 300 godina, u koju je uračunao sopstveno čekanje, čekanje njegovih roditelja i čekanje babe i dede. Reporter Tekstera je nedavno imao priliku da prošeta ulicom Labuda Đukića, ali nije uspeo da dođe do protagoniste ovog klipa. Ipak, asfalt i dalje stoji, iako izranjavan zbog povremenog pucanja cevi, i dokazuje da je vredelo čekati 3 kumulativno 3 veka na njega.

Ovaj tekst ne bi bio potpun da u njemu ne spomenemo još jednu zvezdu srpskog jutjub neba, večitog gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića - Palmu. Počevši od 3000 za gospođu (što je fenomen koji postoji u Jagodini bar 15 godina), preko Betovena i Mocarta, pa do saplitanja mladih karatista, pa sve do šedou boksa u prirodi i raskivanja trulih taraba bez rukavica, ovaj gospodin pokazuje svoju šeretsku stranu (i tihu agoniju krize srednjih godina). Iako i on upada u kriterijume ovog teksta, njemu će namerno biti posvećeno najmanje pažnje zbog dopinga (usled prirode posla kojim se bavi, imao je mnogo bolju startnu poziciju od ostalih spomenutih u tekstu). Takođe, cilj ovog teksta je bio da pokaže da on nije jedini brend ovog grada. Samo u pogledu humora, Jagodina ih ima mnogo više. I svi su kvalitetniji.