Kultura

Kako je reč feminizam u Srbiji postala ružna reč

Jesmo li zaista uvezli feminizam sa Koka-kolom i Mekdonaldsom, ili smo ga ipak organski uzgajali?
:
Kako je reč feminizam u Srbiji postala ružna reč

Recimo da hoćeš da uvrediš neku ženu na internetu. Toliko puta si to radio, ili makar video kako neko drugi vređa ženu na internetu, da ti automatski na pamet padnu tri-četiri izraza sa kojima znaš da ćeš je sigurno načeti.

Feminjara, Feministkinja, Abortulja.

Za Kurve, Rospije, Kalašture, Karakondžule, Kučke, Kamenjarke, Drolje znamo, jer ih imamo u folkloru odvajkada.

A kako smo došli do toga da je Feministkinja postala pogrdna reč, od koje se sa gađenjem distanciraju i žene i muškarci? I imamo li u folkloru uopšte neki pogrdan naziv za organizovane žene, ili nam se ženske organizacije zapravo nikad tokom istorije nisu dešavale?

Ko jaše čoveka po noći — drekavac, karakondžula ili feministkinja?

Od onog Švabo prstima a Srbin viljuškom boc, nekako smo i luđe priče prihvatali kao činjenice sve dok smo prvi u nečemu, ili makar među prvima. Međutim, ideja o organizovanosti žena na našim prostorima tokom istorije pada u neki budžak nebitnih događaja koji se graniče s mitologijom i legendama. 

Pa tako, verujemo u to da je feminizam neka pošast sa Zapada koja jaše naše tradicionalne vrednosti poput kakve karakondžule koja noću jaše poštena čoveka.

Ali ako zađemo samo stotinak godina unazad, ispostaviće se da su žene zaista napadale tradicionalne vrednosti i onomad. Pet meseci nakon osnivanja Ženske Stranke (šta, imali smo Žensku stranku???), u oktobru 1927. oko 60 Feminjara, Karakondžula, Rospija, Kalaštura je zajahalo Narodnu skupštinu sa namerom da traži poboljšanje položaja žena.

„U svim društvenim redovima žena se oseća zapostavljena. Bilo da je domaćica, radnica ili intelektualka, žena je, i po položaju i po nagradi, uvek zapostavljena. Nekoliko primera samo: žena-pravnik i kad položi sudijski ispit ne dobija mesto sudije; žena-lekar, sa svom potrebnom stručnom spremom, ne postavlja se za upravnika bolnice; žena-profesor ne postavlja se rado za direktora gimnazije ili učiteljske škole; žena-učiteljica ne postavlja se za upravitelja škole; žena-domaćica često doživljuje da je ostarelu muž često izbaci iz kuće za koju je radila toliko godina – u našoj državi rad žene-domaćice ne dobija svoje priznanje; žena-radnica za isti fizički rad mnogo je manje nagrađena no muškarac

Liči li ovaj tekst na nešto što bismo i danas mogli očekivati od raznih Feminjara, Karakondžula, Rospija i Kalaštura?

„Koja to prava žene danas nemaju?”

A liči li i ova rečenica na nešto što danas možeš da pročitaš svuda - od uglednih intelektualaca  do prosečnog komentatora na internetu? Naravno da liči. Međutim, upravo ova rečenica je suma sumarum autorskog teksta objavljenog u Politici novembra 1927., potpisanog naravno od strane muškarca.

Izvesni novinar Lazarević je u tom autorskom tekstu izneo stavove da je „ženska stranka pokret bez velikog značaja“ i da je „veliki broj žena uglednih nacionalnih radnica i intelektualki protiv tog pokreta”. Drugim rečima, Lazarević je branio te neke tradicionalne vrednosti još pre 100 godina od zlih i pomahnitalih feministkinja. 

Branio ih je na maltene isti način na koji se to danas radi — tvrdnjom da ženama nisu potrebna veća politička prava i da njen pravni položaj u društvu nije takav da zahteva poboljšanje. Da ne kažem: „Ajde sad kažite vi meni koja prava žene nemaju?”

Naravno, glavna tradicionalna vrednost koju je Lazarević branio je da imamo pametnija posla od ženskih prava. Pre sto godina, taj argument je bio ovo: kriza parlamentarizma, odsustvo političkog vaspitanja, i da žene normalno imaju preča posla od bavljenja politikom, a da će „političkim radom nauditi sebi, svojoj deci i narodu“.

Žena je ženi žena

Da smo ujedinjene u viziji i shvatanju feminizma dosad, verujte da bismo imale farmu muškaraca. Uštrojenih normalno. Ali neslaganje o pristupima ženskom pitanju unutar ženskih pokreta postoji na ovim prostorima otkad je sveta i žena u njemu.

Podela na levicu ili desnicu, za žene je suštinski nebitna. Iako su feminizmu bliže neke leve ideje, svakako da ni desnici ne manjka žena koje sebe ne smatraju feministkinjama, iako one to nesvesno bivaju.

Drugim rečima, feminizam, poput klitorisa — nije ni levo ni desno, već tačno tamo gde ženama odgovara.

Tako je na primer kod nas, pored Ženske Stranke, postojao i Ženski pokret (odnosno Alijansa Ženskih pokreta). Usledila je prepiska između Ženske Stranke i Ženskog pokreta, u čije ime je pisala Ksenija Atanasijević, koja se odigravala u Vremenu iste te 1927. godine. Prva stvar koja mi je prošla kroz glavu dok sam čitala ovu prepisku je „Jebo mamu, da se ovo danas desi, tviter bi izgoreo.”

Iako je bilo očigledno da se Ženska Stranka i Ženski pokret razilaze oko toga šta bi trebalo da je primarni način i cilj ženske borbe, kroz celu prepisku provejava poštovanje za drugu stranu. Cela prepiska ima doslovno prejak kraljice moje vajb. Razlika se svodila na to, po stavu Ženske stranke — što je Ženski Pokret prosvetno-kulturno društvo, a Ženska stranka politička organizacija.  

Iako bi za podele unutar jugoslovenskog ženskog pokreta mogao da kažeš da su bile ideološke prirode, makar ženama nikad nije palo na pamet da zbog toga upucaju nekoga u skupštini

Kratak vodič kroz podele u današnjem feminizmu

A-ha! Kažeš ti. Feminizam ko i sve drugo, uzmete pa se delite na male grupe.
Moj brate u Hristu, doslovno si pratio raspopa na protestima, i glasao za desetu frakciju POKS-a.

Ženski pokreti su mahom patili od tog ideološkog određivanja, odnosno bežanja od istog i istovremene neophodnosti da se ipak odrede. Ali zapravo najtačnija analogija bi bila da su feministkinje politički beskućnici. Rečima Andree Dvorkin — I levo i desno nas šutiradu gospoda. Samo nas neki šutiradu jer smo javna, a neki jer smo privatna svojina.
Iako imamo organsko uzgojeno feminističko nasleđe, neminovno smo uvezli i neke druge GMO varijante mahom sa Zapada. Evo neke osnovne podele, da imaš dovoljno informacija za raspravu u komentarima:

Liberalni feminizam

Struja koju ovdašnji internet intelektualci smatraju MekDonaldsom i Koka Kolom ženskih prava. U suštini, ova struja bi se najlakše opisala time da zagovara potpunu jednakost muškaraca i žena u javnom životu. Snažno je fokusirana na individualizam, pa se zato potencira pravo na izbor. U tom prostoru prava na izbor nalazi opravdanje za legalizaciju prostitucije kao seks rada, surogat materinstva, prihvatanje transžena kao žena, itd. Istovremeno, većina ljudi u Srbiji će ovu struju pogrešno nazivati radikalnom.

Radikalni feminizam

Da se razumemo, nije za jednakost muškaraca i žena. Rezon iza ovoga je da žene ne treba da se izjednačavaju sa muškarcima i prose za jednakost, već treba da se bore da stvaraju društvo po meri žena, oslobođeno od toga šta muškarci smatraju da nam treba. Što se tiče prava na izbor, radikalne feministkinje kažu da izbor ne postoji u vakuumu, već ga neminovno nešto uslovljava. Pa tako, radikalne feministkinje insistiraju da se prostitucija, pornografija, surogat materinstvo gledaju kao oblik tlačenja žena a ne nekakav slobodan izbor.

Intersekcionalni feminizam

Počeo je kao struja koja preispituje pre svega na koji sve način su žene višestruko diskriminisane. Odnosno, niko nije slobodan dok svi nismo slobodni. Pa se tako tu prepliću prava žena, sa pravom manjina, etničkih grupa, seksualnosti, itd itd itd.

Nacional-konzervativni feminizam

Samo idi na stranicu Nacionalfeminista Srbije. Ovo nije plaćen oglas.

Domaće nasleđe ženskih pokreta u senci zapadnog  

Scena: Sede pijani likovi za stolom, i pričaju o istoriji i politici kod nas. Zajebava se, pije se, ali imaju se tu vrlo jasna mišljenja, ko se gde kroz istoriju zajebao, tj. kako smo došli do toga da živimo u društvu.  

Sad zamislite istu tu scenu, ali sede pijane žene i pričaju o istoj toj istoriji i politici kod nas. 

U zadimljenoj kafani grupa riba na afteru posle devojačke večeri sedi i diskutuje o Ženskoj stranci, Alijansi Ženskih pokreta, AFŽ-u, istim žarom koji muškarci pričaju o četnicima, komunistima, Pašiću, iznošenju Šešelja iz skupštine.

Trpanjem bogate ženske istorije ovih prostora ispod tepiha, izgubili smo svi. Žene, osim onih koje su se akademski usmerile na izučavanje ženske istorije, praktično su prihvatile status tikve bez korena. Kao posledica ovoga, postalo je lako diskreditovati feminizam kao novotariju, usmerenu na uništavanje tradicionalnih vrednosti — nešto što nije deo naše istorije, već je svojevrsna kulturna indoktrinacija „poštenih srpskih majki ćerki supruga sestri”.

I dok su muškarci nastavili da sede po kafanama i uz kile vinjaka i rakije raspravljaju o nekim muškim istorijskim ličnostima, mi smo dobile Andželinu Džoli i Bijonse kao feminističke ikone iz časopisa. 

Ali eto, ako zakopamo malo po prošlosti, ispostavlja se da su Rospije, Kalašture, Feminjare i Abortulje vazda bile među nama. To su bile niko drugi nego naše babe, prababe i čukunbabe. 

Pa tako, kad mi kažeš Feminjaro, setim se da smo imale Kolo srpskih sestara, Žensku stranku, Ženski pokret i AFŽ još pre nego što je Staša Zajović potpisivala zahtev da se Šešelj pusti iz zatvora osamdesetih. 

Kad mi kažeš Abortuljo, s namerom da me uvrediš, ja se setim da je abortus dekriminalizovan KZ-om 1929. godine, a onda i legalizovan 1952. U ustavu se našao 1974. Amerikanke u nekim državama i dan danas, nažalost, ofingerom boc.