Priče

Jedno obično jutro

Iskoristio je vreme da pogleda desno preko izbledele, nekada plavo ofarbane, ograde mosta prema zdanjima koja su se tamo, sa druge strane reke zbijala poput stubova u Đavoljoj varoši, poput vojnika u stroju...
:
Jedno obično jutro

05:30

Tmina noći samo što nije bila utihnula tog ranog aprilskog jutra. Pre par nedelja se obdanica po prvi put, još od oktobra, uspela izboriti za dominaciju nad noći kroz događaj, koji svi nazivamo ravnodnevnicom ali mu premalo pažnje poklanjamo. Tišina ranog jutra se poput magle nadnosila nad gradom, onoliko koliko joj je to dozvoljavao grad koji nikada ne spava. Buka starih motora automobila koji nervozno staju pred semaforom nenaviknuti na ovako rane zastoje, autobusi koji urlaju pokušavajući da pobegnu od plave izmaglice sagorevanja komprimovanog prirodnog gasa koju ostavljaju za sobom, pokretne stepenice na Terazijama, koje stružu kao viljuške po keramici izazivajući jezu u kičmi, sličnu onoj prilikom trljanja dva komada stiropora, ptice koje se grupišu u jatima nalik na kovitlac koji je Dorotinu kuću preneo u Oz, nad starom, takoreći drevnom zgradom hotela Jugoslavija, kliktanje i odbrojavanje semafora koje niko ne ume da ubrza pritiskom na taster već čekaju i mrmljaju gledajući kada će uspeti da pređu ulicu, pa makar i na crveno, čelična užad na mostu preko Ade koja sikću i šušte ni malo ne odavajući nežnost harfe kojim su mogli biti nazivani da se drugačije odlučilo ime mosta... Sve to je uspelo nekako da odagna tišinu tog aprilskog jutra, a od svega, tišinu je najviše odagnao alarm u pet časova i 30 minuta.

05:32

Mrmljajući i psujući čovek se otkrio. Pogledao je nju kako i dalje spava na drugoj strani ogromnog francuskog ležaja, ona alarm nije čula. Uspravio se, a zatim je dohvatio naočare sa svog stočića obuvajući sobne papuče koje su ga čekale pored ležaja; naočare nije stavio, već je ustao uz zvuk pucketanja iz kolena držeći ih u ruci. Koračao je po čupavom tepihu do vrata zevajući i trljajući jedno oko slobodnom rukom, onom gde su mu bile naočare je posegao za kvakom, bunovan i dalje sanjiv zastao je sa trljanjem kada je postao svestan činjenice da ih je polomio, svoje jedine naočare za vid. Prošao je pored ogledala u hodniku i zastao na trenutak da osmotri svoju blago pogurenu figuru u plavoj pižami. “Nemam druge naočare sad”, pomislio je dok je razmišljao o pitanjima koja je poslao, o odgovorima na ta pitanja koji su i dalje lebdeli tu u glavi, jer ih je znao i pre tih pitanja koja je poslao.

06:17

Uz miris muškog parfema u nozdravama, uz ukus paste za zube u ustima, u teget odelu sa svetlo plavom košuljom i teget kravatom, u ruci i dalje noseći sada polomljene naočare, izašao je iz svog stana, dvaput zaključao i proverio da li je zaključano onim rutinskim probavanjem kvake, onim pokretom koji se može razviti samo ako se godinama radi ista stvar pa se postane svestan da se to radi nesvesno. Kao i svih ovih godina, pozvonio je, da je probudi. Dugo je držao taster zvona razmišljajući o procentima, o imenima, o brojevima, o titulama, o svim onim stvarima o kojima je razmišljao godinama već, o kojima je razmišljao i sinoć i veče pre toga, i dok je jeo i dok je bio veseo, i dok je bio tužan. Otpustio je prst sa tastera za zvono i pogledao u levo, a potom oprhvan mislima zakoračio. Na kraju hodnika, jedan čovek je stajao, smireno, portirski, kao deo enterijera. Klimnuo je glavom kada je pored njega prošao. Na ulazu u lift stajao je drugi koji se samo učtivo pomerio da ga propusti. Na izlasku iz zgrade stajao je treći, mahnuo mu je kada je napuštao garažu, a potom je pogledao četvrtog koji je ušao u druga kola i ostao u njima da sedi. Znao je da će krenuti kada i on krene. Znao je da je jedan takav auto već krenuo. Znao je i to da gore na zgradi ima nekoga ko gleda.

06:32

Gužva na Brankovom mostu u smeru prema gradu, jedan po jedan, sivi, beli i crni automobili, tek ponegde prošarani crvenim ili plavim, u dve kolone, poput radnika koji čekaju svoj red na prijavnici ispred mašinske hale, osvajali su metar po metar asfalta, sporo ali odlučno prateći jedan drugog, izgledajući kao nekakva mehanička gusenica, šarena, prašnjava i zadimljena. Trećom trakom bi katkad prozujao crveni ili žuti autobus, automobili tamo nisu išli osim ako nisu imali oznaku taksija. Među tim automobilima jedan je bio poseban ali se ni po čemu nije izdvajao, naš junak sedeo je u njemu računajući da li će zakasniti. Sedam sati i 10 minuta je za samo 39 minuta. Nadao se da je to dovoljno vremena. Znao je da jeste. Bio je siguran. Iskoristio je vreme da pogleda desno preko izbledele, nekada plavo ofarbane, ograde mosta prema zdanjima koja su se tamo, sa druge strane reke zbijala poput stubova u Đavoljoj varoši, poput vojnika u stroju, različite građe i izgleda, a opet nekako sva ista, siva, prepuna prozora, glomazna i nezgrapna, građena da smetaju, da svedoče, da budu tu u inat. “Ne dam im ovo” pomislio je. “Ne dam”

07:09

...sedite ovde, takooo, da vidim samo ovo, odlično. Pogledajte u dvojku. Dooobro, sad kec. odlično idemo uživo za tri, dva, jedan...

„Dobro jutro dragi gledaoci, sa nama u studiju je ponovo izabrani predsednik republike Srbije Aleksandar Vučić. Gospodine predsedniče, dobro jutro, kako ste danas?“

“Dobro jutro Jovana, pre svega, imam mali problem sa naočarima, nadam se da će naši građani razumeti, a osim toga...“

Naravoučenije:

Supermen ne postoji, osim u stripovima i ekranizacijama istih. Za ovog našeg lažnog takođe postoji jutro, ustajanje i alarm, gužva i psovanje. Nije on ništa bolji od mene ili tebe, ili bilo koga drugog. Čak je i manji, jadan i beznačajan. Sad pročitaj opet.