Priče

Ispovest hemijske olovke iz kladionice

Kakav je životni put jedne male hemijske, od fabrike, preko džepova i znojavih šaka, do kancelarijskih stolova.
:
Ispovest hemijske olovke iz kladionice

Rođena sam negde na periferiji glavnog grada, tamo gde sivi ili beli magacini ubijaju vojvođansku ravnicu koja je od početka vremena poznata kao mesto koje izaziva tugu i čamotinju. Crnjanski je pisao o njoj. Mnogi su joj posvetili svoje najlepše pesme, ali, ja sam ipak jedna u nizu koja će izaći iz fabrike i uputiti se ko zna gde. Spremna sam za svoju sudbinu. Kažu da se za nekog zna za šta je predoređen, ali, iako sam samo obična žuta hemijska olovka, znala sam da moj put neće biti isti kao put drugih. Iako u istoj kutiji, znale smo da će se sudbina svakoj od nas umešati. Ona nas može odvesti u ruke studenta građevine ili prava, ili ruke nekog beskućnika. A nekad možda nesrećna sudbina ipak učini da se zauvek ostane u kutiji neotpakovana, u nadi, potajno, da se nikad i ne izađe.

Prošlo je već nekoliko sati od mog rođenja, a osećala sam umor. Osećala sam i nezdovoljstvo i bes, a na svojoj jeftinoj plastici, poput kakvog predskazanja, posmatrala slike svoje svakodnevice. Videla sam kako ću biti gažena, pljuvana, ili, u najogrem slučaju: kako će me gurati u svoje debele uši. Ipak, radovala sam se izlasku iz fabrike. Sunce je pokazivalo za mene tad ipak prepoznatljive boje, jer ja sam se, u nekoj suludoj realnosti, poredila sa samim Suncem – možda nam je i boja ista, bar s vremena na vreme. Kasnije, dok su me pakovali u kartonsku kutiju, čula sam da sunce nema moju boju. Sunce je, da, u stvari, drugačije. Ipak, morala sam da se usredsredim na to da ne padnem na onu do sebe, i tako zbrišem svežu boju i logo kompanije za koju smo radile. Nesrećna i tužna, razmišljala sam o predstojećim danima. Molila sam da moje molitve budu uslišene i da me samo ostave na mestu blizu centra grada. (Kako sam čula od ostalih: u centru žive bogati ljudi, u centru ne žive beskućnici. Ili, ako su tu, ti beskućnici nisu agresivni kao beskućnici koji se nalaze na periferiji grada.) Osećala sam da sam, ipak, prošla dobro.

U tami koja je postala moje okruženje, odjednom, beličasto svetlo. Neko je otvorio kutiju. Bila je to Sanja sa Miljakovca koja već desetu godinu radi na uplatnom mestu. Razvedena i sa dvoje dece, Sanja je maštala o tome da se ponovo uda. Ovoga puta, iz ljubavi. Kako sam uspela da čujem, Sanjin prvi brak se završio nesrećno. Usled neverstva i nepoverenja, Sanja je bila prinuđena da se razvede i da se stara o deci. Njen muž, kao menadžer uplatnog mesta, morao je da se premesti u drugi lokal i tako zaboravi da je uopšte imao život na ovom uplatnom mestu. Slušala sam je kako plače s vremena na vreme. Ne verujem da je iskrena.

Godine prolaze, i sama sam izgubila pojam o vremenu. Premeštali su me, iz ruke u ruku. Zaokruživala sam brojeve, slova, i bila bačena. Polagala sam kolokvijume i padala ispite. Potpisivala sam se kod matičara i završila kod predsednika opštine u šolji-držaču sa ostalim olovkama. Moj život, kao životi ostalih, razlikovao se. Ni naše sudbine nikada nisu iste. Sećam se trenutka kada sam završila ispod klupe u amfiteatru Pravnog fakulteta. Dva dana sam ležala bespomoćno, sve dok me jedan rošavi,  debeli student sa leptir mašnom nije pokupio i odneo kući. Posle sam mu već napravila problem. Njegova majka, videvši mene i naznake odakle potičem, posumnjala je da se njen sin kocka. Satima, a, bogami, i danima, optuživala ga je da novac za školarinu troši na laki siks i lajv tikete. A ja sam samo ćutala. Ćutala sam do sad. Jer, ma koliko bila bespomoćna, jasno mi je da smo svi osuđeni na propast.

Kako su dani prolazili, tako sam se i ja osećala sve ispunjenije. Sanja je usled neizbežnog testa vremena i ljudskog zaborava, prestala da plače i tako zaboravila na svog bivšeg muža. Nastavila je da uzima brojeve telefona koji su joj bili nuđeni od mnogobrojnih kockara i klošara koji su se tu ili kladili, ili čekali da prestane kiša kako bi mogli da izađu napolje i nastave sa svojom dnevnom rutinom. Rade, beskućnik koji je pio votku sa švepsom je živeo od krađe salama i pršuta. Ipak, nisam osećala prevelike simpatije prema njemu, jer me je, s vremena na vreme, krao i nosio u svom džepu. Dešavalo se da me nema po nekoliko dana, jer sam se nalazila u njegovom bušnom džepu. Ali, kako me je sudbina odredila za nešto veće i impozantnije, tako sam se svaki put vraćala svom uplatnom mestu. Na moju sreću ili nesreću, niko se nije pitao gde sam. Ni Sanja, ni ostale hemijske,  niko nije obratio pažnju da me nema. Prijalo mi je to. Prijalo mi je da se niko ne pita šta radim niti me je bilo ko od kockara i beskućnika bacao po podu. Kako su dani prolazili, tako sam sve više shvatala svoju ulogu. Razmišljala sam. Razmišljala sam o mestima van kladionice gde pojedini kockari spominju neke palme i more. Ne znam šta je palma a šta more. Nikada ih nisam videla. Mora da su jako zanimljive osobe za razliku od mojih poznanica i kockara koji, s vremena na vreme, kradu sokove iz razbijenog frižidera. Iako ne mogu da pričam, ponekad bih volela da naučim da pričam samo da utešim Sanju koja pola svoje plate, daje menadžerima zbog ukradenih sokova. Znam i ko krade. Iako svi sumnjaju na Radeta, znala sam da nije on.

Kišno popodne i nedelja koja je nagoveštavala da neću imati posla su mi prijale. Spavala sam u velikoj plastičnoj posudi gde sam posmatrala ogromne televizore kako se naizmenično menjaju. Znala sam da je Sporting pobedio kod kuće i da ja pas, pod rednim brojem pet, izvojevao pobedu na nekoj trci u Engleskoj koja je, kako sam čula, još kišovitija od ovog popodneva danas. Gledala sam u loptice sa brojevima kako izvlače srećnog dobitinika džekpota. Ovoga puta, pobednik je bio neki čovek iz Borče. Nisam znala kako se zove. Ne znam ni kako se sama zovem. Znala sam samo za Sanju koja se, tog popodneva, dopisivala sa nekim mlađim muškarcem. Muškarac, kako sam mogla da primetim je obećavao da će da je vodi u neki Dubai. Ne znam šta je to. Mora da je neko bolje uplatno mesto gde smrad kučića, beskućnika i alkohola ne dopire do mojih zamišljenih nozdrva. Ipak, tražila sam razlog da ostanem budna te nedelje. Tražila sam ga sve dok me on sam nije našao.

Odjednom u nekoj tišini koja me je uspavljivala, čula sam pucanj. Okrenula sam se i videla debelog čoveka sa pištoljem kako udara Sanju. Udarao ju je sve jače i jače drškom od pištolja. Sanja je plakala, a ja nisam mogla da reagujem. Bespomoćna i tužna, gledala sam debelog lopova kako uzima pazar iz kase. Pogledao je u kutiju gde sam se i ja nalazila uzeo gomilu mojih koleginca. Uzeo je i mene. Dok nas je sve stavljao u džepove, osećala sam da je to kraj. Osetila sam da neću videti Sanju i moje uplatno mesto.  Osetila sam da neću kroz tu plastičnu kutiju gledati ulazna vrata moje kladionice gde ću nevoljna da tražim razlog da okončam sve ovo. Nije mi smetalo što su me bacali. Smetalo mi je to što sam naučila da postoji nešto van kladionice. I znala sam da će moj život biti kratak. Namnjena sam da budem zamenjiva i da budem bezimena. I nije mi smetalo. Jedino mi je smetala kiša koja je natapala džepove debelog lopova gde sam mogla da primetim kako se logo kompanije za koju radim, sliva niz ostatak mog tela i tako uništava moju žutu boju. Nastala sam za deset  minuta i nisam očekivala ovakav kraj.  Nisam ništa ni očekivala kad bolje razmislim. Sanja jeste. Očekivala je da će se ponovo udati ali ovoga puta iz ljubavi. Sećam se da je jednog dana zakazivala termin kod astrologa kako bi konačno utvrdila  koje godine će da nađe ljubav svog života. Astrolog je, kako ona to ponosno tvrdi, sve pogodio. Nisam do kraja shvatila šta je astrolog, ali, kako sam razumela, to je neka osoba koja ništa ne zna o tebi ali te ipak upozna i zna sve svoje tajne. Ja sam samo znala ko je krao sokove i pivo iz frižidera. To je jedina tajna koju sam znala. Za druge, nisam ni morala da znam. Kiša je ionako dodavala neku dozu napetosti kod mene gde sam se trudila da sama shvatim kuda sam se zaputila. Čula sam škripu guma i neku viku. Debeli lopov je trčao. Osetila sam to. U jednom trenutku koji je nagoveštavao da sam u zatvorenom, videla sam ponovo svetlost. Lopov je izvadio sve iz džepova. Osim nas, u džepovima su bile crvene i zelene novčanice od po hiljadu i dve hiljde dinara. Pogledala sam okolo. Posle nekoliko sekundi, shvatila sam da sam u jednoj kancelariji. Kancelarija je bila velika sa mnogo antikviteta gde se debeli kriminalac poklonio čoveku koji je sedeo za velikim radnim stolom. Debeli kriminalac je zatim otišao gde nas je sve zajedno, ostavio sa novcem ispred čoveka koji je, u senci brojao pare i zadovoljno se smeškao. Misteriozni čovek je zatim uzeo svoj telefon u ruku. Pozvao je jedan broj gde je zadovoljno sagovorniku saopštio da je posao završen. Kako sam bila okrenuta iza njega, nisam mogla da primetim ko je taj čovek. Razmišljala sam o Sanji i astrologu gde je moju misao prekidala govorna mana misterioznog čoveka koji je pričao kako će da zapali u Dubai sa tim parama. Ko je taj Dubai? Pitala sam se i gde se nalazi. Osetila sam strah i uzbuđenje jer me je misteriozni čovek podigao kako bi zapisao jedan broj telefona. Telefon je pripadao čoveku koji prodaje nešto za veliku svotu novca. Okrenula sam se. Misteriozni čovek je u stvari bio reper iz Kostolca koji je upravo kontaktirao Eminema. Upisivao je njegov broj u Londonu gde bi trebalo da se, za nekoliko sati nađu. Reper iz Kostolca me je ubacio u svoj džep i krenuo prema aerodromu. Osetila sam da sam ipak za nešto veće i impozantnije. Nadam se da u Engleskoj nema toliko kladionica ili makar onih koje se ne osećaju buđ. Kiša je i dalje padala. Boja je nestala. Ponovo sam se rodila i videla svetlost. Ponovo sam svoja.