Priče

Čemu opet pomeranje sata??

Da menjamo sat smo počeli tamo početkom osamdesetih, nakon što je izašao Paket Aranžman, a pre nego što je izašao demo Badvajzera...
:
Čemu opet pomeranje sata??

Ovoga jutra je svanulo mnogo kasnije nego što je to juče bio slučaj, čak sat vremena kasnije. Sa planetom je sve bilo u redu, vanzemaljci su je samo u holivudskim filmovima na nekim tužnim i reprizarnim (ne piše repriziranim) predelima kablovske televizije napadali ovog jutra.

Zato, nije se moglo objasniti kašnjenje od tačno sat vremena, osim ako nije bilo nekog božanskog upliva. Možda je Božja ruka, kao na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1986. godine zarotirala planetu dok su Engleskoj privrženi komentatori vrištali i pljuvali mikrofone što bi danas bilo sankcionisano u ovoj maskirnoj eri prožetoj gripoznim i ostalim paranojama. Ne, nije bilo ni to ovoga puta - sve sugeriše na činjenicu da smo opet menjali sat i niko nas nije pitao želimo li to da radimo sa našim svakako jadnim životima.

Ono malo magle, što je poslednje nedeljno jutro u martu proizvelo, spuštalo se kao i juče, kao i prekjuče, ulicom, bežeći od sunčevih zraka koji su to bili samo na papiru. Više su bili osvetljenje nego nešto što ima sposobnost da zagreje, kao mesečina otprilike, ili ono svetlo koje vidiš sekund pre nego što čuješ: Gospodine vašu ličnu kartu i vozačku dozvolu.

Više bi te zagrejao debeli golub koji je u tom trenutku kljucnuo parče pice i bacio ga gore (golub je pica? nego šta! Izvinjavam se ovima rođenim posle bombardovanja), nego ovaj zrak svetlosti hladan kao njeno srce, zrak svetlosti na kojem idioti što sunčaju testise dok piju mokraću tripujući na taj način neki zdrav život ne bi upšte ni pokušali da sangejzuju ili kako se već zove to kad praviš budalu od sebe toliko da ti ljudi pišu komentare podrške. Ove godine se sigurno ukida, nema šta, rekli su da se ukida, Evropska unija je rekla da se ukida, i prošle godine su rekli da se ukida i sledeće će godine reći da se ukida, evo šege i šale niotkuda.

Juče je u ovo vreme bilo šest sati, ali sada je sedam, iako je ovaj dan (ne obdanica već dan) imao samo 23 sata. Jadni bageri u Kolubari koji će morati da čekaju čak do oktobra da naplate taj svoj jedan, 150 evra težak, krvavo zarađen, danas oduzet sat koji bi svakako proveli parkirani. Ljudi su se polako budili ne želeći to. Prvog dana posle menjanja je lakše jer je svakako nedelja. Ne moraš da ideš na posao, na fakultet, u školu, ne moraš nigde, a i pored toga izlaziš napolje, iz samo tebi znanih razloga…

Čovek je razmišljao o posledicama dok je pio kafu zavaljen u stolicu ispred kafića. Zašto pobogu? Da bismo uštedeli jedan sat osvetljenja? Pa stavite led sijalice, je li to toliko teško? Navikavaće se čovek na ovo novo vreme. Živ se čovek na sve navikne, pa valjda ću ja ako Bog da. Utiče sve ovo na vuglu, bioritam, probavu, biološki sat… Šta će reći svi oni revnosni i posvećeni ljudi koji svakog dana jedu u isto vreme 5 belanaca i 4 žumanceta bacajući jedno žumance (to mi nikada nije bilo jasno života mi). Da li bi sada trebalo pomeriti klopu sat kasnije, ili ranije? Kada se sada kenja? Znači u podne kao svi pravi šampioni. A kada je podne sad? Toliko toga je sada nepoznato, avaj. A šta se ovde zapravo desilo sa satom?

Pa ovako:

Vremenska zona ove naše mile i drage prosperitne otadžbine je do ujedinjenja sa našom bivšom milom i dragom zapadnom braćom 1918. godine bila u vremenskoj zoni gde su sada Rumuni, Grci i Bugari. Da bre, bili smo GMT+2 nekada, i onda smo naravno u susret našim milim i dragim zapadnim komšijama rekli da ćemo da igramo kako oni sviraju. Slična je situacija u onolikoj Kini, jednu zonu imaju. Naravno to se sve raspalo sa komšijama. Šta da se radi. Otadžbinski ponos nam ne da da se vratimo Bugarima u zonu.

Da menjamo sat smo počeli tamo početkom osamdesetih, nakon što je izašao Paket Aranžman, a pre nego što je izašao demo Badvajzera, (Meni je inače strašno žao što taj demo nikada nije postao album, to je bilo prvo rep ostvarenje na našem jeziku). Menjamo sat jer to radi cela Evropa. Menjamo sat jer ako ne bismo, bili bismo sa Bugarima u istoj vremenskoj zoni, i Ukrajincima. Menjamo sat da bi napaćeni, jadni narod ustajao po mraku u prvoj nedelji aprila. Menjamo sat da bi tog dana bilo sat vremena manje predizborne kampanje, što je jedina pozitivna stvar, osim još one stvari da je seks počeo u dva minuta do dva i završio se u tri i minut, trajavši samo tri minuta, ali ovako zvuči mnogo zajebanije.

Menjamo sat da bi ga vratili jer smo ga menjali unazad u oktobru, ali ne znamo da je zimsko vreme naše pravo vreme u kojem smo bili pre nego što smo prvi put menjali sat, pa na to dodajmo sat i eto naše stare vremenske zone. Pa zato menjamo zapravo, da bi bili u našoj staroj vremenskoj zoni od pre rata, ne ovog sad nego onog prvog, e tog. Princip, Crna ruka, Apis. Znaš sve ono o čemu sada snimaju serije jer se tu ne postavlja pitanje ko je pobedio, za razliku od Drugog svetskog rata. Valjda se svi slažemo da se posle Prvog svetskog rata porazila Austrija. To se ne može reći za drugi. Zato i menjamo sat.

I tako, taman ćemo se navići. Za nedelju dana ćemo opet morati da izađemo napolje umesto da se odmaramo uljuljkani u udobnosti domova jer valja se iskoristiti građansko pravo, zaraditi koji dinar prodajom glasa, fotografisati lična karta pored zaokruženog broja i radosno gledati Utisak nedelje posle. Kao kada čitaš Kafku, slušaš Mocarta i posle gledaš Zadrugu.